Виле су замишљане као прелепе, вечито младе жене дуге косе. Најчешће су замишљане у танким, прозрачним хаљинама и са косом пуштеном низ леђа и груди. Обучене су најчешће у бело или плаво, а коса им је најчешће плава или црна.
Виле живе стотинама година. Верује се да је у коси вила тајна њихове дуговечности и да вила може умрети ако јој се ишчупа макар прамен косе. Понегде се верује да им дуговечност обезбеђује семе белог лука, које нико други није видео и које виле једу све док им живот не досади, када престану да га једу и умру. Виле имају предиван глас, који је немогуће заборавити када се једном чује. Својим гласом и појавом могу да омађијају човека да он потпуно изгуби разум, „повилени“. Иако наизглед крхке, виле поседују огромну снагу. Оне умеју да говоре са животињама, али и да се саме претварају у животиње – могу се преобразити у лабуда, сокола, коња или вука. Понекад су описане и као крилате, мада знатно ређе но као бића без крила. Негде се верује да виле под хаљином крију козје или коњске ноге, и да ће убити онога ко успе да им види ноге.
Виле живе далеко од људи, по планинама, крај великих вода или у облацима. По предањима, виле се рађају из росе кад истовремено сија сунце и пада киша, а неке се рађају и на небу. Виле своје станиште чувају од свакога ко би покушао да га угрози. Слично је и са оним местима на којима се виле окупљају, као што су планински извори. Отуда потиче веровање да онај ко се напије на планинском извору мора да у воду убаци новчић или за оближњу грану завеже комад тканине. То се чини и са гранама дрвећа за које се верује да виле живе на њима. На место где виле певају и играју, тзв. вилинско коло, не сме се крочити, а оно се може препознати по кружном облику и трави друкчијој од околне.
Виле обично не чине зло људима, али су веома сујетне и сурово кажњавају свакога ко их увреди, најчешће тако што угрози њихов простор, помути воду на њиховом извору или наиђе на њих док се купају. Оне тада умеју да унаказе човека или га усмрте својим погледом. Често руше дела људских руку – мостове, тврђаве, градове – све док не добију људску жртву зазидану у темељ. Ово чине вероватно зато што се ове грађевине зидају на местима на којима оне бораве. Виле које живе крај вода умеју да траже накнаду за прелазак преко или коришћење воде.
Међутим, виле знатно чешће чине добра дела. Оне познају различито биље којим могу да излече болеснике и извидају ране задобијене у боју, чак и оне смртоносне. Верује се да могу чак и да исправе телесне недостатке, па и варскрсну људе из мртвих. Верује се да виле понекад узимају децу од мајки да би их саме отхраниле. Деца коју су отхраниле виле касније обично постају велики јунаци.
Виле се могу и потчинити човеку, обично оном ко им отме одећу док се купају. Оне ће тада учинити све да би добиле одећу натраг. Виле је на овај начин могуће натерати чак и да се удају за човека, али ће се, ако се то и деси, свим силама трудити да одбегну од мужа. Виле се, додуше, могу заљубити у човека, али само у неког великог јунака. Деца рођена из љубави човека и виле називају се вилењацима.
Многим јунацима виле су постајале посестриме. Ово је једини однос између човека и виле који може да потраје током читавог људског живота. Такве јунаке виле помажу саветима и делима. Најпознатији овакав случај је онај Марка Краљевића и његове посестриме, виле Равијојле. Виле могу бити посестриме и девојкама, мада се то дешава знатно ређе. Од својих посестрима вила девојке на дар могу добити лепоту, заштиту, здраво потомство или познавање лековитог биља. У посестримство са девојком вила ступа обично због неке ситне услуге, попут одмрсивања косе са неког жбуна.
Нарочиту врсту вила представљају самовиле, присутне у веровањима Јужних Словена. Самовиле су веома моћне. Ко окуси воду са њиховог извора постаје јак као и оне, а пород су му деца беле косе и ватрених очију. Бугари самовилу замишљају као јахачицу на јелену која у руци носи змију отровницу уместо бича.