ЗМАЈ

Змајеви су бића огромне снаге и огромних моћи. Описани су као велика крилата бића која бљује пламен. Змај је најчешће описан као прекривен крљуштима, дакле налик гмизавцу. Понекад је описиван као „крилата змија“, што је у вези са веровањем да змај настаје од змије која је напунила четрдесет година. Често има рогове, а за његове очи се каже да су велике и црвене попут рубина. Иако може бити разлитих боја, змај је у словенским веровањима најчешће описиван као „црвен попут пламена“.

Змајеви живе углавном по високим и неприступачним планинама. За разлику од аждаја, које најчешће живе у води, змајеви, као огњена бића, не воле воду, па је по неким веровањима врела вода једино што их може убити. Често избегавају и дневну светлост и врућину, па се могу видети како лете најчешће током ноћи.

Змајеви су веома интелигенти и имају способност говора. Веома су дуговечни. Имају оштар вид и њух, а слух им је толико добар да са велике даљине чују октуцаје људског срца. Тешко их је изненадити јер спавају отворених очију. Осим тога, имају моћ да својим погледом омађијају друга бића. Њихова крв је отровна, а њихови рогови и крљушт имају магична својства. Верује се такође да од човека намазаног змајевом машћу беже све отровне животиње. Верује се да ће земља на коју буде бачена одсечена змајева глава обилно рађати.

Змају из уста избија пламен, а када змај лети са њега падају варнице које се називају змајеве отресотине и имају магична својства. Када змај лети, за њим остаје пламени траг. Словени верују да прелазак звезде падалице тј. метеора преко неба представља прелет змаја.

Змај је опасно створење које људима често доноси страдање и штету. Често се храни људима, а неретко отима девојке и односи их у своје станиште. Змај је и грамзив, па често сакупља злато, сребро и драго камење. Са змајевом љубављу према благу је можда у вези веровање да тамо где падне метеор има злата. Ипак, за разлику од веровања западноевроских народа, змај је у веровањима словенских народа често наклоњен људима и често штити људе и њихове насеобине. Често се верује да змај доноси кишу која је потребна усевима. Па ипак, змајеви су сујетни и непредвидљиви, па се због тога у причама само највећи јунаци усуђују да им приђу. 

Змај има и моћ преображавања; често се претвара у различите животиње или лепе момке. Са овим у вези је веровање у постојање змајевитих јунака, људи са неким обележјима змаја, рођених из веза змајева и жена. Разуме се да у овакве везе змајеви ступају у свом људском обличју. Оваква деца рађају се у крвавој кошуљици. Негде се верују да имају мала крила испод мишица, змијски младеж или прамен вучје длаке на десној мишици. Постоје приче о змајевима или змијама које рађају обичне жене и који потом, након женидбе, збацују змајску тј. змијску кожу и постају прелепи момци. За многе чувене јунаке верује се да имају змајско порекло; у појединим легендама Милош Обилић упамћен је као син змаја.

Змајевит јунак

Негде се верује да се змајевит јунак бори са алама. Када примети да се приближава олуја и са њом ала, змајевит човек падне у транс, нешто из њега излети и одлети под облаке да се бори са алом. Негде се верује да змајевит човек тада поприма обличје орла, сокола или неке друге птице.

ВОДЕЊАК

Водењак је водено створење које, према веровању, настаје од утопљеника. По неким веровањима, водењаци настају само од злих и грешних људи. Описују се као бића дуге косе, која је често зеленкасте или црвенкасте боје због уплетеног растиња. Понегде се верује да су допола људска бића, а отпола рибе. Водењаци најчешће живе покрај воденица и мостова, вребајући људе како би их удавили. Верује се да водењак ноћу своју жртву, пре него што је удави, три пута зове по имену и да човек мора чути овај глас где год се налазио. У Србији се несташној деци понекад прети: „Однео те водењак!“

Верује се да човек може да види водењака без последица ако у поноћ оде на реку и загази у реку са коцем на руци; коцем потом треба додирнути врх воде и рећи: „Побратиме, ходи овамо.“ Са водењаком је могуће склопити чак и савез, али је тај савез опасан подухват, јер ће водењак увек тежити да утопи свог савезника и одвуче га на дно. Борац против водењака је Свети Никола, заштитник путника и морепловаца, који успева да водењаке веже и баци на дно мора.

Негде се верује да водењацима влада Господар воде, чију војску чини тачно стотину водењака. Господар воде понекад је описан као наг и космат старац са рибљим репом. Називају га и Воден, Воданој или Вођај, а понегде и Водени дух или Водени ђаво. Својом војском он командује ударцима о стеновито дно. Верује се да је ова војска најопаснија у тренуцима олуја. Ратници у овој војсци понекад оштећују мостове, воденице, рибарске мреже и чамце јер њима људи задиру у њихово царство. Због тога им воденичари и рибари, како би их умилостивили, приносе различите жртве, најчешће животињске. Своје редове водењаци обнављају утапањем људи, тако што их прободу или увежу стопала репом, бичем или ланцима. Од обичног водењака човек би и могао побећи, али од Господара воде човеку нема спаса. Па ипак, Господар воде брине о својим новим поданицима. Они живе са њим у његовој кристалној палати, а понекад их жени својим кћерима.

ВИЛЕ

Виле су замишљане као прелепе, вечито младе жене дуге косе. Најчешће су замишљане у танким, прозрачним хаљинама и са косом пуштеном низ леђа и груди. Обучене су најчешће у бело или плаво, а коса им је најчешће плава или црна.

Виле живе стотинама година. Верује се да је у коси вила тајна њихове дуговечности и да вила може умрети ако јој се ишчупа макар прамен косе. Понегде се верује да им дуговечност обезбеђује семе белог лука, које нико други није видео и које виле једу све док им живот не досади, када престану да га једу и умру. Виле имају предиван глас, који је немогуће заборавити када се једном чује. Својим гласом и појавом могу да омађијају човека да он потпуно изгуби разум, „повилени“. Иако наизглед крхке, виле поседују огромну снагу. Оне умеју да говоре са животињама, али и да се саме претварају у животиње – могу се преобразити у лабуда, сокола, коња или вука. Понекад су описане и као крилате, мада знатно ређе но као бића без крила. Негде се верује да виле под хаљином крију козје или коњске ноге, и да ће убити онога ко успе да им види ноге.

Виле живе далеко од људи, по планинама, крај великих вода или у облацима. По предањима, виле се рађају из росе кад истовремено сија сунце и пада киша, а неке се рађају и на небу. Виле своје станиште чувају од свакога ко би покушао да га угрози. Слично је и са оним местима на којима се виле окупљају, као што су планински извори. Отуда потиче веровање да онај ко се напије на планинском извору мора да у воду убаци новчић или за оближњу грану завеже комад тканине. То се чини и са гранама дрвећа за које се верује да виле живе на њима. На место где виле певају и играју, тзв. вилинско коло, не сме се крочити, а оно се може препознати по кружном облику и трави друкчијој од околне.

Виле обично не чине зло људима, али су веома сујетне и сурово кажњавају свакога ко их увреди, најчешће тако што угрози њихов простор, помути воду на њиховом извору или наиђе на њих док се купају. Оне тада умеју да унаказе човека или га усмрте својим погледом. Често руше дела људских руку – мостове, тврђаве, градове – све док не добију људску жртву зазидану у темељ. Ово чине вероватно зато што се ове грађевине зидају на местима на којима оне бораве. Виле које живе крај вода умеју да траже накнаду за прелазак преко или коришћење воде.

Међутим, виле знатно чешће чине добра дела. Оне познају различито биље којим могу да излече болеснике и извидају ране задобијене у боју, чак и оне смртоносне. Верује се да могу чак и да исправе телесне недостатке, па и варскрсну људе из мртвих. Верује се да виле понекад узимају децу од мајки да би их саме отхраниле. Деца коју су отхраниле виле касније обично постају велики јунаци.

Виле се могу и потчинити човеку, обично оном ко им отме одећу док се купају. Оне ће тада учинити све да би добиле одећу натраг. Виле је на овај начин могуће натерати чак и да се удају за човека, али ће се, ако се то и деси, свим силама трудити да одбегну од мужа. Виле се, додуше, могу заљубити у човека, али само у неког великог јунака. Деца рођена из љубави човека и виле називају се вилењацима.

Многим јунацима виле су постајале посестриме. Ово је једини однос између човека и виле који може да потраје током читавог људског живота. Такве јунаке виле помажу саветима и делима. Најпознатији овакав случај је онај Марка Краљевића и његове посестриме, виле Равијојле. Виле могу бити посестриме и девојкама, мада се то дешава знатно ређе. Од својих посестрима вила девојке на дар могу добити лепоту, заштиту, здраво потомство или познавање лековитог биља. У посестримство са девојком вила ступа обично због неке ситне услуге, попут одмрсивања косе са неког жбуна.

Марко Краљевић и његова посестрима, вила Равијојла

Нарочиту врсту вила представљају самовиле, присутне у веровањима Јужних Словена. Самовиле су веома моћне. Ко окуси воду са њиховог извора постаје јак као и оне, а пород су му деца беле косе и ватрених очију. Бугари самовилу замишљају као јахачицу на јелену која у руци носи змију отровницу уместо бича.

ВИЈ

Виј је демон подземног света, описиван као господар муке или судија који грешницима одређује казну коју ће на оном свету испаштати. Сматра се и господарем духова, приказа и ноћних мора. Очи су му прекривене капцима које не може да подигне без помоћи потчињених му демона, који то чине гвозденим вилама. Човек се од погледа обичних демона може заштити магичним предметима и радњама, али га Виј, када су му капци подигнути, увек може угледати. Човек кога Виј погледа мора умрети. Виј је у стању својим погледом не само да убије човека, већ и да уништи читаве војске, у прах и пепео претвори села и градове и на људе пошаље кугу.

Руски кутак:

Как Вий убивает людей? Вий убивает людей своим взглядом.

ВЕШТИЦА

Вештице су жене натприродних моћи до којих су дошле продајући душу ђаволу. Понегде се верује да је женско дете које се роди у крвавој кошуљици предодређено да постане вештица. Вештице су обично замишљaне као старе и ружне жене, мада то није правило – оне се могу уз помоћ својих моћи приказати као младе и лепе, а могу заиста и бити младе и лепе жене.

Вештице наносе зло, пију крв и једу срца људима. Међутим, верује се да вештице могу да нанесу зло само својим сродницима, никако онима са којима нису у сродству. Вештице своје жртве нападају у сну. Када вештица нађе своју жртву како спава, удари је нечим преко леве половине груди, па се тој особи груди отворе, а вештица му извади срце и поједе га, намењујући том приликом жртви још колико ће живети и каквом ће смрти умрети. Вештичје жртве, дакле, иако изједеног срца, не морају одмах умрети.

Вештице своје послове обављају преко целе године, нарочито ноћу. Вештице могу да лете, али да би то учиниле морају да се намажу испод пазуха нарочитом машћу коју чувају скривену у црном лонцу. Након тога је потребно да изговоре речи: „Ни о трн, ни о грм, већ на пометно гумно“. Позната је легенда о човеку који је видео своју жену вештицу како изводи ову магијску радњу, кришом покушао и сам да је понови, али је изговорио „И о трн, и о грм“ па се летећи изубијао налећући на дрвеће и трње. Понегде се јавља веровање да вештице лете на метли, али оно није тако често као у Западној Европи. Вештице се ноћу, по месечини у већим групама окупљају на гумну или на стаблу ораха. Ко нагази на њихово гумно умреће, ко спава под њиховим орахом изгубиће снагу и памет, а ко се попне на њега може пасти мртав. Са овим у вези су веровања да ће онај ко посече орах брзо умрети и да млади људи не треба да саде стабла ораха, јер их то може коштати живота.

Негде се верује да вештичја душа ноћу напушта тело и лети чинећи зло. Најчешће поприма облик ноћног летира, па се може увући у куће кроз мале рупе и пукотине. Када душа вештице напусти тело, она се не може пробудити. Ако се тело уснуле вештице окрене тако да јој глава буде тамо где су јој биле ноге, њена душа не зна да се врати у тело и вештица мора умрети. Негде се верује да ноћног лептира, ако се појави у кући, треба ухватити, крила му мало нагорети на пламену свеће и пустити уз речи: „Дођи сутра да ти дам соли“. Уколико се сутрадан појави нека жена да узајми мало соли, па још ако негде има видљиви траг опекотине, то је сигуран знак да је она вештица.

Попут вампира, и вештице беже од белог лука. Човек се може заштити од вештица ако се њиме намаже по грудима, табанима и испод пазуха. Као и вампири, вештице се плаже глоговог трња, па се оно често качи на врата као заштита од вештица . Верује се да се вештице плаше вукова, па се деци, нарочито у оним породицама где деца умиру на рођењу, даје име Вук, како бих их се вештице плашиле; Вук Стефановић Караџић је, како је сам записао, управо овако добио име. Уколико се за неку жену посумња да је вештица, сељани је свежу и баце у воду да виде да ли ће потонути, јер се верује да вештица бачена у воду не може да потоне. Уколико ухваћена жена потоне, извуку је и пусте, а уколико не потоне – убију је. Вештица се може и покајати, одрећи се зла и искористити своја знања како би чинила добро људима.

БАБА ЈАГА

Најпознатија вештица из словенских легенди је Баба Јага. Она живи дубоко у шуми, у колиби на кокошјим ногама. Ова колиба може и да се креће, а своја врата неће показати док се не изговоре чаробне речи. Колиба има браву начињену од људских зуба, резу од људске ноге и кључ од људске руке. Око колибе је ограда од људских костију и лобања. Понекад је на огради једно упражњено место за једну лобању, које треба да заузме глава јунака приче. Понекад се људи окамене чим кроче у њено двориште.

Баба Јагина кућа

Баба Јага у колибу намамљује људе којима се храни. Понекад отима децу да би их појела, а понекад само да би их убила и мртве бацила на кров њихових домова. По неким другим веровањима, Баба Јага се храни људским душама, које јој предаје Смрт. Служе јој црне мачке, вране, жабе и змије. Баба Јага је пророчица која познаје прошлост и будућност, а поседује предмете велике магијске моћи. Због тога се јунаци бројних прича, упркос великој опасности, усуђују да је потраже и од ње измоле помоћ. Тешко ју је наћи, јер лети по ваздуху јашући на чајнику или авану, а све своје трагове брише метлом од сребрне брезе. Од њеног имена вероватно је настао назив за биће баба рога, којим се плаше немирна деца.

Руски кутак:

Где живёт Баба Яга? Баба Яга живёт в избушке на курьих ножках. 

ВАМПИР

Вампир је створење које настаје од мртвог човека и које током ноћи напада људе и пије им крв. Верује се да вампир углавном настаје од грешника, разбојника или злог човека, од човека који је умро насилном смрћу, али може настати и од поштеног човека којег су на мртвачком одру прескочили пас или мачка или прелетели птица или шишмиш. Вампир може настати од поштеног човека чак и ако је на тело пала нечија сенка или ако је неко прескочио гроб покојника. Човек може постати вампир само током првих четрдесет дана након смрти. Због тога се покојнику „даје четрдесет дана“; верује се да након тог периода душа покојника, која је до тада лутала, коначно напушта земљу. Ако се човек повампири, он излази из гроба, дави људе и пије им крв. Словени, за разлику од народа Западне Европе, не верују да човек постаје вампир када га вампир уједе.

Вампир се приказује у облику сенке, али и као сасвим видљив, са својим мртвачким покровом преко рамена. Понегде се верује да му у покрову лежи моћ и да уколико му се покров одузме не може никоме да нашкоди нити може да се врати у свој гроб. За разлику од западноевропског вампира, српски вампир није мршав и блед, већ угојен, надувен и црвен од попијене крви. Има моћ да се претвори у животињу, али и да се провуче и кроз најмању рупицу. Може прелазити преко сваке препреке, осим преко воде и глоговог трња. Могуће га је, нарочито у време када влада глад, видети око воденица и амбара. У свој гроб се враћа када се зачују први петлови. Присуство вампира могу осетити пси, коњи и волови, који се тада веома узнемире. Вампири понекад посећују и своје удовице, поготову ако су младе и лепе. Верује се да деца рођена из односа вампира и жене немају сенку или немају кости. Оваква деца се зову вампировићи и она имају способност да пронађу и убију вампира.

Словенски вампир изгледом се донекле разликује

од вампира у веровањима западноевропских народа

За вампиром се најчешће трага по дану, када је безопасан. Вампир се најчешће проналази тако што се преко гробља преводи вранац „без биљеге“ тј. црн коњ без иједне беле мрље. Вампир се налази у оном гробу преко кога вранац не сме да пређе. Када такав гроб откопају, ако у њему нађу човека који се није распао, већ се, напротив, угојио и поцвренео, избоду га глоговим коцима а потом тело баце на ватру да изгори. Понекад се вампир заробљава у гробу уз помоћ магијског обреда – око гроба се растури пепео или песак уз речи: „Кад све то покупиш, тад да се повампириш“. Вампире одбија глогово трње, бели лук и крст исцртан катраном на вратима куће. Ако постоји сумња да би се човек могао повампирити, он се сахрањује лицем према земљи, или са великом гомилом камења набацаном преко себе, са засеченом кожом или пресеченим тетивама или са глоговим трњем забијеним под нокте. Понегде се као заштита од вампира мали глогов шиљак закуца на месту где је у кући лежала глава покојника или уз крст на гробу или се око гроба разбаца глогово трње.

Најпознатији вампир у српском предању и књижевности је Сава Савановић. По легенди, Сава је након смрти живео у воденици на реци Рогачици, у селу Зарожју, у близини Бајине Баште. Воденица у којој је Сава наводно живео и дан данас постоји; радила је све до педесетих година прошлог века. Сава Савановић је инспирисао писца Милована Глишића да напише приповетку „После деведесет година“. Сама приповетка послужила је као инспирација за хорор филм Лептирица, који је режирао Ђорђе Кадијевић.

ПОРЕКЛО РЕЧИ ВАМПИР

Реч „вампир“ је српског порекла и из српског језика ушла је у бројне језике. За ово су заслужни догађаји са почетка XVIII века, из периода од двадесетак година током којих је централном Србијом владала Аустрија, а не Турска. Бечке новине Vossiche Zeitung године 1725. године објављују извештај из Србије, из села Кисиљево. Новине су јавиле како је у селу умро извесни Петар Благојевић те како је након њега у селу умрло још десетак особа различитог узраста; сви су боловали само 24 сата, и сви су на самрти изјавили како им је у сан долазио покојни Петар и како их је давио па од тога морају умрети. Његова жена је, у међувремену, побегла у друго село, где се пожалила како јој у сан долази мртви муж и тражи своје опанке. Сељаци, преплашени, али одлучни да се боре са злом, решавају да отворе гроб. Сеоски старешина и свештеник их одговарају од тога, али они то ипак чине. Новине преносе и изјаву старешине села, који је ипак стигао на гробље и затекао сељаке око отвореног гроба:

„Прво нисмо осетили ни најмањи задах од овог тела, нити из његова гроба, нити онај општи мртвачки мирис. Тело, сем носа, који је био нешто спљоштен, остало је потпуно свеже. Брада и нокти, уместо већ опалих, израсли су нови. Уместо старе коже, која је постала светлобела, појављује се нова, свежа кожа. Лице, ноге и руке тако су очувани да нису могли бити бољи ни за живота. У његовим устима, приметио сам, са највећим изненађењем, мало свеже крви, коју је, по општем казивању, исисао из оних које је уморио. Уопште, нађени су сви знаци које такви људи треба да имају... Пошто смо ја и поп све ово видели, народ је у највећој хитњи заоштрио један колац и њиме пробо мртваца насред срца. При овом бдењу, појавила се сасвим свежа и црвена крв која је потекла и кроз уши и на нос... После су, по обичају за овакве случајеве, спалили тело и претворили га у пепео.“

Локалне власти настављају да јављају о појавама сличних гласина. Други чувени случај био је онај Арнаута Павла (реч „арнаут“ није његово име, већ означава најамника у турској војсци). Док је био жив, Павле је приповедао како је имао сусрет са вампиром, од кога се заштитио тако што је појео мало земље са његовог гроба и замазао се његовом крвљу. Након што је страдао од пада 1727, Павле је и сам почео да се појављује као вампир. Мештани села у којем је живео су му откопали гроб и проболи га глоговим коцем, од чега је он наводно вриснуо, и спалили га.

Како је сличних случајева било све више и више по Србији, Врховна команда аустријске војске у Србији, смештена у Београду, морала је нешто да учини да би спречила ширење панике. Крајем децембра 1731, власти су у Медвеђу послали делегацију сачињену од лекара и аустријских официра, пошто су из места стизали извештаји о гласинама да се појавио вампир. Комисија је јавила да су у Медвеђи уочене појаве сличне онима у другим местима и да се тамо сељаци разрачунавају са вампирима тако што их откопају, одсеку им главу, а затим и главу и тело спале. Вампири се у Медвеђи појављују и следеће године; овог пута аустријске власти шаљу двојицу лекара и мештани им показују гробове у којима су нераспаднути мртваци, наводно сахрањени пре више година.

Све ове приче се, посредством аустријске штампе, шире Европом. Све је више новинских чланака о овој теми, па и медицинских и теолошких расправа, а 1732. године о овом питању расправља чак и Берлинска академија наука. Чују се гласови да би Србију требало ставити у карантин. Међутим, побеђују трезвенији: они тврде да је песковита и сува земља у Медвеђи једноставно мумифицирала мртваце и спречила распадање. Ипак, реч „вампир“ је ушла и широко се распространила у европским језицима. Приче о вампирима почеле су да представљају инспирацију за бројне европске књижевнике. Вампири у књижевност улазе почетком XIX века, са причама Џорџа Гордона Бајрона и Џона Полидорија, а врхунац доживљавају крајем века са романом Дракула ирског писца Брема Стокера.

ТОДОРЦИ

Тодорци представљају зла бића, најчешће описана као коњаници срасли са коњима. Они немају своје ноге, већ „расту“ из леђа коња. Понегде се верује да је сваки од њих огрнут плаштом, са мачем у руци, спреман да нападне сваког кога угледа. Понекад се могу чути како пролазе, али не и видети, а сутрадан је на месту где су прошли могуће пронаћи трагове коњских копита. 

Тодорци су добили име по томе што се, како се верује, појављују током тзв. Тодорове недеље, крајем фебруара, током које се празнује овај светац, познат у народу као Велики Тодор. Понегде се верује да и овај светац, замишљан у лику јахача на хромом коњу, може донети смрт, лудило или болест онима који га угледају. По предању, током ове недеље никако не треба полазити на пут, а ако се баш мора, никако не треба чинити то ноћу, јер се може наићи на тодорце, који ће путника сигурно усмртити мачем или ударцима копита. На дан Тодорове суботе меси се тзв. коњски колач или копитњак, хлеб чији је средњи део обликован као отисак копита. Овај хлеб се потом даје коњима да га нагризу, што може представљати покушај да се умилостиве тодорци, чије се најопасније појављивање очекује у ноћи која следи. Током те ноћи сви укућани треба да су у кући пре мрака и тада не треба ложити ватру, јер се верује да тодорци не воле дим.