ВАМПИР

Вампир је створење које настаје од мртвог човека и које током ноћи напада људе и пије им крв. Верује се да вампир углавном настаје од грешника, разбојника или злог човека, од човека који је умро насилном смрћу, али може настати и од поштеног човека којег су на мртвачком одру прескочили пас или мачка или прелетели птица или шишмиш. Вампир може настати од поштеног човека чак и ако је на тело пала нечија сенка или ако је неко прескочио гроб покојника. Човек може постати вампир само током првих четрдесет дана након смрти. Због тога се покојнику „даје четрдесет дана“; верује се да након тог периода душа покојника, која је до тада лутала, коначно напушта земљу. Ако се човек повампири, он излази из гроба, дави људе и пије им крв. Словени, за разлику од народа Западне Европе, не верују да човек постаје вампир када га вампир уједе.

Вампир се приказује у облику сенке, али и као сасвим видљив, са својим мртвачким покровом преко рамена. Понегде се верује да му у покрову лежи моћ и да уколико му се покров одузме не може никоме да нашкоди нити може да се врати у свој гроб. За разлику од западноевропског вампира, српски вампир није мршав и блед, већ угојен, надувен и црвен од попијене крви. Има моћ да се претвори у животињу, али и да се провуче и кроз најмању рупицу. Може прелазити преко сваке препреке, осим преко воде и глоговог трња. Могуће га је, нарочито у време када влада глад, видети око воденица и амбара. У свој гроб се враћа када се зачују први петлови. Присуство вампира могу осетити пси, коњи и волови, који се тада веома узнемире. Вампири понекад посећују и своје удовице, поготову ако су младе и лепе. Верује се да деца рођена из односа вампира и жене немају сенку или немају кости. Оваква деца се зову вампировићи и она имају способност да пронађу и убију вампира.

Словенски вампир изгледом се донекле разликује

од вампира у веровањима западноевропских народа

За вампиром се најчешће трага по дану, када је безопасан. Вампир се најчешће проналази тако што се преко гробља преводи вранац „без биљеге“ тј. црн коњ без иједне беле мрље. Вампир се налази у оном гробу преко кога вранац не сме да пређе. Када такав гроб откопају, ако у њему нађу човека који се није распао, већ се, напротив, угојио и поцвренео, избоду га глоговим коцима а потом тело баце на ватру да изгори. Понекад се вампир заробљава у гробу уз помоћ магијског обреда – око гроба се растури пепео или песак уз речи: „Кад све то покупиш, тад да се повампириш“. Вампире одбија глогово трње, бели лук и крст исцртан катраном на вратима куће. Ако постоји сумња да би се човек могао повампирити, он се сахрањује лицем према земљи, или са великом гомилом камења набацаном преко себе, са засеченом кожом или пресеченим тетивама или са глоговим трњем забијеним под нокте. Понегде се као заштита од вампира мали глогов шиљак закуца на месту где је у кући лежала глава покојника или уз крст на гробу или се око гроба разбаца глогово трње.

Најпознатији вампир у српском предању и књижевности је Сава Савановић. По легенди, Сава је након смрти живео у воденици на реци Рогачици, у селу Зарожју, у близини Бајине Баште. Воденица у којој је Сава наводно живео и дан данас постоји; радила је све до педесетих година прошлог века. Сава Савановић је инспирисао писца Милована Глишића да напише приповетку „После деведесет година“. Сама приповетка послужила је као инспирација за хорор филм Лептирица, који је режирао Ђорђе Кадијевић.

ПОРЕКЛО РЕЧИ ВАМПИР

Реч „вампир“ је српског порекла и из српског језика ушла је у бројне језике. За ово су заслужни догађаји са почетка XVIII века, из периода од двадесетак година током којих је централном Србијом владала Аустрија, а не Турска. Бечке новине Vossiche Zeitung године 1725. године објављују извештај из Србије, из села Кисиљево. Новине су јавиле како је у селу умро извесни Петар Благојевић те како је након њега у селу умрло још десетак особа различитог узраста; сви су боловали само 24 сата, и сви су на самрти изјавили како им је у сан долазио покојни Петар и како их је давио па од тога морају умрети. Његова жена је, у међувремену, побегла у друго село, где се пожалила како јој у сан долази мртви муж и тражи своје опанке. Сељаци, преплашени, али одлучни да се боре са злом, решавају да отворе гроб. Сеоски старешина и свештеник их одговарају од тога, али они то ипак чине. Новине преносе и изјаву старешине села, који је ипак стигао на гробље и затекао сељаке око отвореног гроба:

„Прво нисмо осетили ни најмањи задах од овог тела, нити из његова гроба, нити онај општи мртвачки мирис. Тело, сем носа, који је био нешто спљоштен, остало је потпуно свеже. Брада и нокти, уместо већ опалих, израсли су нови. Уместо старе коже, која је постала светлобела, појављује се нова, свежа кожа. Лице, ноге и руке тако су очувани да нису могли бити бољи ни за живота. У његовим устима, приметио сам, са највећим изненађењем, мало свеже крви, коју је, по општем казивању, исисао из оних које је уморио. Уопште, нађени су сви знаци које такви људи треба да имају... Пошто смо ја и поп све ово видели, народ је у највећој хитњи заоштрио један колац и њиме пробо мртваца насред срца. При овом бдењу, појавила се сасвим свежа и црвена крв која је потекла и кроз уши и на нос... После су, по обичају за овакве случајеве, спалили тело и претворили га у пепео.“

Локалне власти настављају да јављају о појавама сличних гласина. Други чувени случај био је онај Арнаута Павла (реч „арнаут“ није његово име, већ означава најамника у турској војсци). Док је био жив, Павле је приповедао како је имао сусрет са вампиром, од кога се заштитио тако што је појео мало земље са његовог гроба и замазао се његовом крвљу. Након што је страдао од пада 1727, Павле је и сам почео да се појављује као вампир. Мештани села у којем је живео су му откопали гроб и проболи га глоговим коцем, од чега је он наводно вриснуо, и спалили га.

Како је сличних случајева било све више и више по Србији, Врховна команда аустријске војске у Србији, смештена у Београду, морала је нешто да учини да би спречила ширење панике. Крајем децембра 1731, власти су у Медвеђу послали делегацију сачињену од лекара и аустријских официра, пошто су из места стизали извештаји о гласинама да се појавио вампир. Комисија је јавила да су у Медвеђи уочене појаве сличне онима у другим местима и да се тамо сељаци разрачунавају са вампирима тако што их откопају, одсеку им главу, а затим и главу и тело спале. Вампири се у Медвеђи појављују и следеће године; овог пута аустријске власти шаљу двојицу лекара и мештани им показују гробове у којима су нераспаднути мртваци, наводно сахрањени пре више година.

Све ове приче се, посредством аустријске штампе, шире Европом. Све је више новинских чланака о овој теми, па и медицинских и теолошких расправа, а 1732. године о овом питању расправља чак и Берлинска академија наука. Чују се гласови да би Србију требало ставити у карантин. Међутим, побеђују трезвенији: они тврде да је песковита и сува земља у Медвеђи једноставно мумифицирала мртваце и спречила распадање. Ипак, реч „вампир“ је ушла и широко се распространила у европским језицима. Приче о вампирима почеле су да представљају инспирацију за бројне европске књижевнике. Вампири у књижевност улазе почетком XIX века, са причама Џорџа Гордона Бајрона и Џона Полидорија, а врхунац доживљавају крајем века са романом Дракула ирског писца Брема Стокера.